Problemi na početku

Kada je reč o učenju stranog jezika, postoji mnogo pristupa, teorija i metoda. Ipak, veliki broj ljudi ne zna gde i kako da krene. Neko krene sa gramatikom, neko sa slušanjem pesama i gledanjem filmova, i nažalost, vrlo često se desi da se učenik razočara jer ne napreduje dovoljno, ili bar ne onim tempom kojim bi želeo. Treba znati da je svako različit, i  da ne postoji jedinstven metod učenja jezika  koji bi odgovarao svakoj osobi, a posebno treba obratiti pažnju na način kad je u pitanju učenje nemačkog i učenje engleskog jezika.

Slušanje (učenje „na suvo“)

Kao što i sam naziv kaže, ova metoda se bazira isključivo na slušanju, bez ikakvog zapisivanja reči i fraza; učenik sluša sadržaj najrazličitije vrste, od televizijskih vesti do filmova i muzike, i upija što više može. Iako mnogi verovatno nikada nisu čuli za ovu metodu, niti misle da zaista postoji, velika većina nas zapravo je ovako naučila osnove engleskog, nemačkog, španskog, francuskog, i mnogih drugih jezika.

Kako? Jednostavno – slušanjem sadržaja na stranom jeziku.

Jugoslovenska, a kasnije i srpska televizija, nikada nisu praktikovale nadsinhronizaciju stranih filmova i serija, i ta praksa se zadržala do današnjih dana. Da li je ovo ispravno sa strane očuvanja maternjeg jezika je sasvim druga tema, ali jedno je sigurno – prosečan Srbin (čitaj: Jugosloven) ima znatno bolji izgovor engleskog, španskog ili francuskog od, recimo, prosečnog Italijana ili Nemca. Razlog ovome leži u činjenici da veliki broj evropskih zemalja nadsinhronizuje ili “dabuje“ (od engl. to dub = nadsinhronizovati) strane filmove i serije.

Sa jedne strane, to je svakako ispravno jer se time štite jezik i kultura, ali upravo zbog ovoga stanovnici Italije, Španije, Nemačke, Francuske, itd. imaju jako loš izgovor stranih jezika, a naročito engleskog, koji je Lingua Franca današnjice. Zemlje koje ne nadsinhronizuju strane programe, kao što su ex-Yu države i skandinavske zemlje, imaju mnogo veći procenat govornika sa jako dobrim, ako ne i odličnim izgovorom, sa minimalnim akcentom.

Jednostavno, slušanje jezika umnogome pomaže da se on bolje savlada na podsvesnom nivou, gde i leži ključ za razumevanje lingvističkih procesa kod čoveka. Koliko vam se puta dogodilo da kažete: „to se na engleskom kaže tako i tako; ne znam kako znam, ali znam da je tako.“ Razlog ovome je jezička imerzija, iliti „potapanje“ u strani jezik. Mozak ne dobija teorijska obješnjenja gramatičkih pravila, već preko učestalosti određenih fraza, to jest reda reči u rečenici, zaključuje kako treba govoriti.

Ovo je jako dobra metoda za učenje jezika, i preporučuje se svakom, ali kod nje postoji jedan problem – nije dovoljno samo slušati, potrebno je i pričati.

Aktivno i pasivno znanje jezika

Apropo priče o jezičkoj imerziji, sigurno vam se dogodilo da nekog stranog sagovornika jako dobro ili savršeno razumete, ali ne umete da mu odgovorite, zar ne? Možete da gledate filmove i serije bez prevoda, ali ne možete tečno da pričate na stranom jeziku? Ovo se dešava upravo zbog razlike između aktivnog i pasivnog znanja jezika. Naš mozak primarno pamti obrasce ponašanja, pa je tako i kod jezika; prvo se pamti ono što je u rečenici sklopljeno, i povezuje sa odgovarajućim značenjem, a tek onda pravila po kojima je do toga došlo.

Zato je metoda slušanja „na suvo“ odlična kod usvajanja pasivnog znanja, ali je nedovoljna kada je reč o aktivnom znanju, koje podrazumeva mnogo više od pukog razumevanja.

Kako razvijati aktivno znanje jezika?

Koliko god bežali od knjiga i knjiškog pristupa učenju jednog jezika, ova metoda je neprevaziđena kada je reč o učenju jezika „od nule“. Neke stvari je potrebno zapisati kako bi se što bolje usvojile i zapamtile, i zato ne treba bežati od priručnika, rečnika i gramatika – sve to može biti od velike pomoći.

Ipak, dolazak brzog interneta promenio je sve, pa i pristup učenju stranih jezika. Više nema vraćanja na staro, i nove tehnologije polako ali sigurno osvajaju oblast učenja stranih jezika. Sada preko Skajpa (Skype) možete za nekoliko trenutaka naći nastavnika; možete da učite strani jezik, a da pritom ne napustite svoju sobu.

Znanje koje bi dobili iz priručnika i gramatika je suvoparno i ograničeno, jer nedostaje glavni sastojak, a to je – ljudski glas. Jezik je pre svega nastao kako bi ljudi što lakše komunicirali usmeno, a pismenost je došla nešto kasnije. Tako da bez „žive reči“ usvajanje nekog jezika ne bi bilo potpuno.

I deca koja u školama uče da čitaju i pišu na maternjem jeziku to čine tek nakon što su „progovorila“ na svom jeziku, a ne uporedo sa otkrivanjem govora. Govor ipak prethodi pisanju, i zato je veoma važno da se strani jezik počne usvajati pre svega na govornom planu, a da se pisanje dodaje postepeno. Svakako da ova ideja zvuči anahrono, jer školski sistemi još uvek neguju „knjiški“ pristup učenju stranog jezika, ali taj pristup datira iz devetnaestog veka, mnogo pre struje, televizije, interneta…

Danas, deca koja ne znaju ni jedno slovo govore po dva, tri jezika ako su rođena u mešanom braku ili višejezičnoj sredini, i koriste pametne telefone bolje od sopstvenih roditelja koji znaju i da čitaju i da pišu. Dakle, ne treba mešati znanje jednog jezika sa pisanjem na tom jeziku – te dve stvari ne idu nužno ruku pod ruku.

Da bi naučili strani jezik, potrebno je:

  • da naučite osnovna gramatička pravila
  • da konstantno uvećavate svoj vokabular, to jest fond reči
  • da što više slušate sadržaje na stranom jeziku
  • da postepeno uvodite pisanje na tom jeziku
  • da pričate na tom jeziku što je više moguće – ova metoda je najvažnija kad je u pitanju “učenje nemačkog i engleskog jezika”

Uz uravnoteženu kombinaciju ovih pet metoda, napredovaćete dobrim tempom, i postepeno doći do one faze koju svi priželjkujemo – tečnog govorenja stranog jezika!